TOP 5 – Rasa Pasa

Top 5 Rasa Pasa

Kao što već znate, veliki sam ljubitelj pasa i smatram ih najboljim mogućim ljubimcem i čovekovim prijateljem. Kada pogledam iza sebe, mislim da u mom životu nikada nije postojao period u kom nisam imao psa. Ili više njih.

Danas, u ovom blogu, pričaćemo baš o njima. Kao neko ko ih ima od malena, čuva, hrani i voli, smatram da sam kompetentan da dam svoje mišljenje i savete nekome ko se možda dvoumi koju rasu izabrati, kakav im je temperament, koje su njihove karakteristike itd itd. Neću vas daviti time, već ću pokušati da vam ih predstavim kroz iskustvo koje imam i neke zanimljive i manje zanimljive anegdote. I ne, ja vam neću reći: „Umm…ne kupuj – usvoji“.  Prezirem to licermerstvo.

Naravno, svako ima pravo da usvoji ili kupi rasu koja njemu „paše“, u to ne ulazim, lično sam posedovao i neke šampione zemlje a i neke mešavine slona i domaće dzukele i podjednako se o njima brinuo i voleo ih. Tako da, rasa, na kraju i ne igra neku ulogu.

 

1.    Doberman

Prvi put se susrećem sa ovom rasom još…dobro, nisam se ja ni susreo sa ovom rasom, tačnije, moja porodica je imala Dobermana u vreme kada se ja još nisam rodio. Verovatno nisam bio ni u planu. Ali kao što to nažalost često biva, pogotovo kod nas, pas je otrovan. U pitanju je bila ženka i po priči moje nane to je bilo čudo od psa. Osim svoje gracioznosti, britkog uma i visoke inteligencije, ovo je jedna od, ako ne i najprivrženija i najodanija rasa psa. To i ne čudi s obzirom da je stvorio čika koji je bio zaposlen u banci, zadužen da nosi pazar. Jednog dana, kada je po 25067-hiljadi put bivao opljačkan, rešio je da stvori pratioca zbog kojeg će se svaki lopov zapitati bar dva puta, da li da se upušta u ćorava posla. Tako je gospodin Karl Fridrih Luis Doberman stvorio jednu od najprepoznatljivijih rasa pasa – Dobermana. Pas „čovečijih“ očiju i pogleda od kog se ledi krv u žilama. To ćete shvatiti kada ga prvi put ugledate.

„Nemačka medicina je najbolja na svetu“, lepo reče naš poznati glumac.

2.    Američki Stafordshire Terijer (Amstaff, AST)

Rasa u koju sam se zaljubio pre nekih desetak godina, naravno Kalimero u meni je hteo da dokaže svima da to nije „zla“, niti „krvožedna“ bolesna rasa, koju poseduju samo podjednako bolesni vlasnici. Iako ih mnogi mešaju sa pit-bulom, američki staford NIJE pitbul. Naravno, ni protiv pitbul-a (iako tehnički to nije rasa, nije registrovan kao ista, jer je najčešće produkt mešanja više sličnih rasa najčešće miks američki pit bul terijer – američki stafordshire terijer – staford bul terijer). nemam ništa, danas ipak pričamo o rasama. Elem, u želji da dokažem da je to pas kao i svaki drugi i da je pas oličenje vlasnika, upustio sam se u ovu avanturu. Dobrodošlica je stigla u vidu malog žuto-belog stvorenjca Deni-a. Pre i posle Denija, tu su se nizali i drugi Stafordi koje sam čuvao i gajio, za jednog odgajivača staforda u Srbiji. Kroz moje ruke prošle su i Zvončica i Biba, jedne od najluđih predstavnica svoje rase.

Mogao bih o stafordima nadugačko i naširoko, od toga da sam Denija potpuno sam dresirao da čuva, donese, odnese, sve osnovne komande, pa i naprimer da se pravi mrtav kada ga “upucam”. To treba videti…do toga da sam ga lečio od smrtonosne bolesti i da je bio već “mrtav” ali sam uspeo da ga spasem, čak dva puta, u njegovih relativno kratkih pet godina života…Ali ono što će svako od vas ako se odlučite za AST-a jako brzo shvatiti je da su oni VEOMA privrženi porodici, poslušni, jaki,  dobri sa ostalim psima i životinjama, odlični čuvari (čak i bebisiteri), ali zahtevaju dosta vežbe, treninga dok su dresura i socijalizacija POD OBAVEZNO. Ukoliko ste spremni da sve ovo ispunite, zauzvrat dobijate vernog prijatelja koji će vas voleti do poslednjeg daha. Na slici su Deni i Biba.

3.    Škotski ovčar (poznat kao „Lesi“; Rough Collie)

Svi smo gledali „Lesi se vraća kući“, jel tako? Ukoliko ima neko ko nije, odledajte, pa se vratite. Elem, ne treba vam poseban uvod da biste znali za ovu rasu. Veoma popularna rasa, pa sigurno nekih 20-ak godina. Otprilike baš u vreme kada se snimao gorepomenuti film.

Moja porodica se susrela sa ovom rasom kada nam je kao poklon dat jedan mužjak iz legla tadašnjeg prvaka Jugoslavije u lepoti. Moja baka je vlasniku učinila uslugu za koju nije želela nadoknadu i da bi se nekako odužio čovek je u dogovoru sa svojom ženom odlučio da nam, tj.meni pokloni malo štene Škotskog ovčara. Dali smo mu ime Amor (ljubav, jelte). I zaista je opravdao to ime, osim što je bio ravnopravan član porodice, spavao je sa nama u kući jeo kad i mi i sve ostalo, kupao se kad i mi, naravno morao je prvo on da se okupa pa tek onda ostatak porodice.

Sve je bilo bajno i krasno dok jednog jutra nismo izašli napolje i videli obijenu kapiju i ni traga ni glasa od njega. Verovatno se u selu čulo za „šampionsko“ štene koje je već tada imalo ozbiljnu budućnost za sebe i neko je to video kao odličnu priliku za zaradu. Nažalost.

Malo je reći da smo bili potrešeni, i narednih mesec-dva je naš dnevni ritual bilo plakanje i kukanje za Amorom. Tu na scenu stupa „pravi“ Amor. To je štene koje nije bilo šampionskog porekla kao Amor pre njega i poklonjen je (opet) mojoj majci od strane komšije koji je imao štenad sa kojima nije znao šta će ili ih je prodavao za neku mizernu cifru. Kada je video koliko smo, a pogotovo ja, skrhani zbog Amora, odlučio je da nam pokloni štene. „Pravi“ Amor je sa nama bio nepunih 14 godina i bio je verovatno najdivniji, najpametniji i najmirniji pas kojeg sam ikad imao. Kraljevsko držanje tog psa „bez pedigrea“ je bilo prosto neverovatno. Često smo, dok je bio živ, a i posle njegove smrti znali da kažemo da je bio kao čovek.

Bezbroj smešnih situacija, kao i njegov urodjeni instikt da mora sve da nas okupi kao ovce je nešto što nas je uvek uveseljavalo, a posebno u poslednjim godinama njegovog života. Amor je umro od starosti, onako kako je najviše voleo i da provodi svoj život, šetajući po dvorištu i glumeći „uspešnog“ čuvara, kojem su neretko, pored vrabaca, iz činije za hranu jele mačke, drugi psi, ptice i slične napasti dok on pored njih, svega metar-dva, spokojno hrče.

 

4.    Francuski buldog (French Bulldog)

Ovo je za mene verovatno najslađa rasa psa danas. Imaju uši kao šišmiš, mali su (relativno) i smešni do bola. Osim što hrču, i brbljaju, često se i oglašavaju na veoma specifičan način nešto slično bebama, izmedju lajanja i zavijanja, pogotovo kad im nešto treba ili ne želite da ih pustite da se popnu na krevet. Danas ih ima maltene u svakom drugom filmu i čest su izbor ljudima koji žive u stanu, jer ne zahtevaju previše brige, a ni šetnje. Jedina mana im je cena, koja je visoka iz razloga što se ovi psi ne razmnožavaju prirodnim putem zbog svoje nemogućnosti, mužjak ima veoma kratke zadnje noge i zbog toga ne može da…jer noge, i onda kad…ok shvatili ste. S druge strane, ženke zbog uskih karlica moraju “pod nož” pri koćenju. Imajući to u vidu, pored brojnih potencijalnih zdravstvenih problema, razumljiva je visoka cena koju treba odvojiti za štene ove rase. Ali opet, pogledajte tu facu…  

 

5.    Engleski buldog / Rotvajler (English bulldog / Rottweiler)

Kao što vidite, nisam mogao da odlučim izmedju ove dve rase. Iako su očigledno različite, engleski buldog je sličan francuskom samo veći, deblji, lenji. Uz to i prdi. Omiljen pas Vinstona Čerčila, i idealan pas za onog ko mrzi ponedeljke. Garfild u svetu pasa. Dok sa druge strane imate psa sličnog Dobermanu, Rotvajlera, opakog čuvara, koji takodje ima tendencije i da spava na dužnosti, liči na medveda, mada da bi bio „slatki meda“ treba mu dosta ljubavi i discipline.

Nikad nisam posedovao ni jedno štene ove dve rase, mada mi je to svakako želja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *