Visoko obrazovan = visoko nezadovoljan?

Visoko obrazovan = visoko nezadovoljan?

Ako si visoko obrazovan, to automatski podrazumeva i da si zadovoljan naučenim, školom, prilikama, ponuđenim znanjem…? Činjenica je da kao zemlja već unazad dugi niz godina proizvodimo mlade stručnjake iz svih mogućih sfera, ali veoma mali broj njih zaista ostaje i privređuje u ovoj državi.

Nakon razgovora sa nekim od najuspešnijih studenata i apsolvenata, došao sam do zaključka da postoji dubok problem koji se ne rešava već duži niz godina:

  • nedostatak prakse u našem obrazovanju,
  • nedovoljna povezanost fakulteta i  i institucija gde bi studenti mogli da praktično primene naučeno, a ne, što je čest slučaj, da izadju sa fakulteta bez ikakvog znanja o poslu koji “sutra” treba da rade. Ovde nisu izuzetak ni studenti sa najvišim prosecima.

Iz tih razloga, mladi se prosto ne odlučuju da ovde ostanu ili ned`o Bog započnu neki posao. Čak i onaj procenat koji želi da ostane i započne bilo kakvu priču ovde, želi to da uradi kada ode “preko” i zaradi dovoljno novca da može da uloži u pokretanje posla ovde.

Epilog najčešće biva takav da veoma stručni i školovani ljudi u Srbiji budu upravo najrazočareniji, zbog osećaja da nisu ispunili svoja očekivanja (čim za njih nema mesta u ovoj zemlji), zbog toga što predsednici države kupuju diplome, zbog toga što su nam poslanici dragstor pijanci, zbog toga što smatraju da su “dzabe” učili škole kada je direktor jednog od najmoćnijih preduzeća sin gradskog tajkuna. Shvatili ste…

Svi ti tajkuni i dragstor pijanci mnogo više utiču na nekog ko je potrošio dvadesetak godina svog života na obrazovanje, ne stvorivši pritom ništa, nego na nekog ko ima stalan posao (recimo zanatski), prima redovnu platu i radi posao za koji se i školovao (recimo opet, trogodišnja srednja škola). Takva individua će uglavnom smatrati da iako teška, situacija u zemlji uvek može biti i gora, a imati posao, pritom u svojoj struci, sa redovnim primanjima, i ne zvuči kao loša opcija. Zbog toga je procenat nezadovoljnih ljudi eksponencialno veći kod obrazovanijih ljudi nego kod onih manje obrazovanih, iako greškom obično ljudi to prepisuju “razmaženosti”.

Nije tamo negde mnogo bolje nego u Srbiji, bolji je sistem obrazovanja, pored toga jedino što se razlikuje je doza poštovanja koju ćete dobiti, a to je nekad, jedino što fali. E onda, kada se sve škole završe, na pitanje “i…šta ćeš sad” čujemo ono dobro poznato “idem tamo gde će moj rad i ličnost da poštuju”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *